Dvanaestog septembra, izlazi autobiografska knjiga slavne ruske teniserke Marije Šarapove: “Nezaustavljiva, moj dosadašnji život.” Sve o čemu se spekulisalo, čime se zlonamerno manipulisalo, prelepa Ruskinja, proslavljena teniserka, Marija Šarapova odlučila je da pretoči u svoju dosadašnju autobiografiju. Godinu dana je radila na knjizi, koja je u samoj najavi, privukla svetsku pažnju.

(Maria Sharapova - Unstoppable: My Life So Far)

Kako i ne bi!

Posle svega kroz šta je, samo poslednjih godina, Šarapova prošla ovakva zainteresovanost normalan je impuls publike koja verno prati ovu vrhunsku sportiskinju.
Tek da podsetimo, u Riju prošle godine Šarapove kao i brojnih ruskih atleta nije bilo. Naporan rad, decenije odricanja i požrtvovanosti, vrhunskoj sportiskinji poništene su diskvalifikacijom uoči Olimpijade u Riju. Nema događaja koji je za atletu važniji od Olimpijskih igara, jer se, upravo, na tom mestu nadmeću najbolji za prestižno mesto broj 1. na planeti. Šarapovoj, kao i brojnim ruskim vrhunskim sportistima, ovaj momenat bio je uskraćen.
Iako su se svetski mediji baš potrudili da objasne “medicinske” i druge razloge, publici je bilo jasno da je politika presudila.

I, ovaj put.

Šarapova je bila diskvalifikovana zbog upotrebe leka, meldonijum, koji je na “zabranjenu” listu lekova stigao 1. januara prošle godine. Do tada, sasvim je bilo u redu koristiti ovaj medicament koji se, inače, u Rusiji može kupiti u slobodnoj prodaji, poput suplemenata koji poboljšavaju metabolizam posle napornih fizičkih aktivnosti.
Toliko, o doping sredstvu!
I, toliko o tome.
Suspenzija je istekla i Šarapova se vratila na teren.
Ovaj put u malo drugčijem izdanju. Odlučila je da otvori vrata koja se ređe otvaraju, a iza kojih žive svi oni intimni momenti vrhunskog sportiste kada se svetslost reflektora ugasi, a aplauzi utihnu.
Poput tizera, uoči izlaska autobiografske knjige, Šarapova je skočila u “Nepoznati”, retko vidljiv teren-onaj samo njen…pun emocija, dilema, strahova, besa, ogorčenja i svih onih malih stvari za koje obično, i posle najveće sreće ili njenog opozita, kažemo:

“I, to je život!”

Verujemo da život tridesetogodišnje ruske teniserke svetskog renomea, koja je sa samo 7 godina došla, iz ruskog grada Njaganja (Нягань) u Ameriku, sledeći preporuku nezaboravne teniserke, Martine Navratilove. Ona je u, tada maloj Šarapovoj videla budućeg sportskog asa i savetovala preseljenje kako bi Marija razvila svoju igru. Otac, Marije Šarapove, Jurij, prihvatao je sve (ne)moguće poslove da bi svojoj devojčici, u koju je neizmerno verovao, omogućio da ostvari svoj san.
I, ona je to uradila: Pobedom nad Serenom Vilijams, u svojoj 17. godini, Marija je osvojila Vimbldon (2004) i na velika vrata ušla u VIP klub, najboljih teniserki sveta…
Ovo je deo njene priče koju prenosimo u celosti sa PlayersTribune, koja najavljuje 304 strane autobiografije “Nezaustavljiva!”
“Veoma cenim odanost, najveća je to ljudska vrlina, ali tek kada se nađete do ušiju u blatu, uviđate ko je kakav zapravo. Dok ste na konju, imate brdo prijatelja.

Vole vas!

Ali, pravi se prijatelj tek u nevolji poznaje.
Pre mog prvog meča posle diskvalifikacije, često sam sa strane mogla da čujem pitanja o tome kakva me osećanja prožimaju. Svi u mom životu, počevši od rođaka i meni bliskih ljudi, pa sve do novinara koji su pratili moju karijeru, još od prvog turnira, hteli su da čuju kako se oseća osoba, sportista, kad se nađe u mom položaju… Ne bih znala da odgovorim na to pitanje, odgovarala bih ja.
I zaista, kako sam mogla unapred da znam šta će biti. To mi nije padalo, ni na kraj pameti. Niko ne bi mogao ni da pretpostavi koja će osećanja u njemu prevagnuti u takvoj situaciji. Strah, ogromna vera u samog sebe, zanos, bojazan, sreća, tuga, sve su me ta osećanja tad prožimala… ali koje će od njih prevladiti, to nisam mogla znati. A šta osećam sad kad se na to osvrnem sa strane? Ljubav ili mržnju? Hoće li mi biti lakše, da li ću moći? Mogli biste pomisliti da nema ničeg jednostavnijeg od toga da izraziš kakve ti se misli u glavi roje, ali mi je onomad bilo teško da iznesem bilo kakve pretpostavke.

Petnaest meseci odsustva, koliko je to samo dugo, kako će me dočekati publika, hoću li moći da opravdam njihova očekivanja i da ih ne razočaram… Toliko me je emocija tada preplavilo, da se to rečima ne da izraziti.
Morala sam biti spremna za sve. Zamišljala bih, čak, kako bih se postavila u svakom pojedinačnom slučaju, jer, kao što kažu, «ako žudiš za mirom, spemaj se za rat». Sport vas disciplinuje, i shvatala sam da jedino naporni treninzi i uporan trud mogu da donesu željeni rezultat.

Ali sve je bilo uzalud, jer nije moguće sve sagledati zdravorazumski i na sve primeniti oprobane recepte.

Dešava se!

Shvatila sam da u glavi, jednostavno, neću moći da prođem sve situacije koje bi mogle da se dese.
Jedino me je vera držala. Mogla sam se truditi da predvidim sve moguće pravce daljeg razvoja događaja od tog trenutka, ali ništa od toga ne bi bilo 100% sigurno. U jednom trenutku sam postala svesna toga da moram jednostavno sačekati trenutak izlaska na teren, a tamo će sve stati na svoje mesto…
Bilo je to poput skoka u nepoznato.

Nikada nisam volela neodređenost, kako kod ljudi, tako i u postupcima. U tenisu se, kao i u svemu drugom, po mom mišljenju, s vremena navreme moraš suočiti sa situacijom kada su suprotstavljena dva načela.
Postoji primarni poredak stvari, prema kojem se i ravnaš: sala, vežbe, utakmice, hoteli, duga preseljenja, čini se kao da dan u takvom ritmu traje duplo duže i hteli biste da ima više sati u jednom danu. Ali uvek postoji i neka nepoznanica: razni mečevi, novi rivali, vremenske prilike ako ništa drugo.
I uvek postoji masa pitanja!

Neka se ponavljaju!

Petnaest godina na terenu, nije prošlo uzalud! To je vrlo dug period života. Kao da se sve vrti u začaranom krugu, ali…
Ja, ipak, idem napred!

Tu isprepletanost viđenog i neznanog, osećala sam i onda, na pomolu prvog nastupa nakon 15-mesečne pauze u takmičenjima. Sa jedne strane činilo mi se kao da je to nešto što sam već proživela, 2008. su mi operisali rame, ali znala sam da je sport moj poziv, i vežbala sam, ne mareći za bol. Zbog toga znam da čak ni duga pauza nije ništa tako strašno.
Međutim, to je neka druga priča.

Diskvalifikacija nije povreda!
Mogla sam se suočiti i sa većim brojem negativnih emocija. Teško je reći šta će se iz toga izroditi. Tokom tih 15 meseci morala sam da ojačam: i telom, i duhom.

Povratak je bio moj cilj!

Sećam se razgovora sa mamom u aprilu. Ona često dolazi na turnire, ali ne i na mečeve. Na mečevima je prisutna možda jednom u tri godine, sviđa joj se, ali je ne privlači. Pričale smo, baš o svemu, prisno i opušteno.
Vraćajući se kući, rekoh: «Mama, kako bi bilo da dođeš sutra…»
Ne znam zašto sam to izustila. Kao da su te reči same sletele sa usana.
Razmislivši kratko, odgovorila je: «Što da ne! Da, doći ću!»
«Sjajno,» rekoh joj!

To je bio vrlo kratak razgovor. Ali mi je omogućio da shvatim koliko je sve zapravo bitno. Tada sam shvatila da moram da se saberem, kao nikad pre,i da izađem na taj meč, boreći se ne samo sa rivalkom, već i sa samom sobom. Odosmo na spavanje. Spavala sam poput odojčeta. Iskreno rečeno, sviđa mi se kad postoji nešto pritajeno, kada postoji nešto nedorečeno…
 

Nisam od onih koji bi da se dopadnu svima, takva sam još od detinjstva. Ponekad mi se, čak, čini da sam staromodna u svojim razmišljanjima. Sve češće stičem utisak da je većina sportista opterećena ličnom popularnošću i da posebnu pažnju posvećuju društvenim mrežama, komunikaciji sa publikom, da im je bitno šta se o njima priča.

Primetila sam to, tek ,nedavno i to me je zaprepastilo. Kao da postoji nekakav generator javnog mnjenja, na koji mnogi gledaju kao na svetinju. Takav način razmišljanja mi je još uvek dalek. Nisam sigurna šta bih na to rekla: da li je dobro, ili ne.
S druge strane, da li bih htela da budem slavna na društvenim mrežama, da budem u žiži interesovanja javnosti?

Naravno, čemu snebivanje!

Uložila sam puno truda kako bih postala ono što danas jesam. Bilo bi naivno smatrati da ćeš, postavši veliki sportista, moći da se ogradiš od slave.
Nikada me nije privlačio 18.teren, već samo centralni!

Ipak, pažnja ili žudnja za pažnjom, nisu baš sasvim identični pojmovi. Ne težim tome da stvorim sliku o sebi i dam drugima osnov za raspravu. Drago mi je što sam poznata, i to mi je sasvim dovoljno.
Postoje i takvi pojmovi poput nezavisnosti i nedodirljivosti. Oni se često poistovećuju. To u meni budi oprez pošto ne posedujem, kako mi se čini, takav zaštitni mehanizam, kakav je katkad potreban. Nije on toliko čvrst koliko bih htela da bude, zato me mnoge stvari pogađaju previše.

Treba živeti u sadašnjosti. Ne dopadam se svima, mnoge kolege nemaju o meni baš najbolje mišljenje. Na to se možete jednostavno navići. Navikla sam da se postavljam neutralno, ukoliko stalno budete pokušavali da se branite, sva će vam snaga na to i otići. Mama je uvek govorila da morate biti plemeniti, i zato se uvek trudim da tome i težim. Bitno je da budete iznad svega toga.
Takav spokoj je teško dostići, lakše bi bilo uzvratiti im istom merom.

Nekoć sam se bavila boksom, sviđalo mi se stanje u kojem prebivaju bokseri pre borbe. Ponekad zamišljam da mi je život neraskidivo povezan ne sa tenisom, već sa boksom. Udariti protivnika, pobediti, otići.
Ali ipak, moj pravi životni poziv jeste tenis. Teren je mesto za takmičenje, nema potrebe da agresiju nosite sa sobom i van njega. Pridržavam se tog principa, poštujem svoje suparnike. Uvek na njih gledam kao na protivnike koji su me dostojni.
Jedna od mojih «Ahilovih peta» jeste komunikacija sa poštovaocima. Nisam osećala veliku težnju za tim. Nesumnjivo je da duboko poštujem i cenim svakog od njih, ali uvek sam se trudila da održim neku distancu. Volela bih da verujem da se to neće okrenuti protiv mene.

Nakon svog povratka sam shvatila da obožavaoci nisu niti cilj, niti gomila!

To su ljudi kojima je stalo do mene. A to je vrlo bitno!

Veoma cenim odanost, najveća je to ljudska vrlina, ali tek kada se nađete do ušiju u blatu uviđate ko je kakav zapravo. Dok ste na konju imate brdo prijatelja, vole vas, ali pravi se prijatelj tek u nevolji poznaje. Moji navijači su moje blago, uvek su sa mnom i znam da su oni moja snaga. Uvek imam to u vidu.

Prvi trening nakon duge pauze imala sam par sati pre meča. Bilo mi je teško da se moralno usredsredim. Trening je prošao po planu, ali sam se jako nervirala, po svoj prilici, kao nikad pre. Drugi trening mi je lakše pao, nije bilo takvih emocija, što se ne može reći i za sam meč…

Navijači su držali plakate sa natpisom: «Srećan povratak, Marija», aplaudirali su, bili su moralno sa mnom tokom celog treninga. Nisam mogla da se usredsredim, ali je ta podrška bila nešto nezamislivo. Izdvojili su vreme i snagu kako bi bili sa mnom u tom trenutku, i to je nešto što nema cene.

Bila sam tako ushićena, činilo mi se da mogu sve!

Zamahujući reketom razmišljala sam o tome kako su se pripremali za taj meč, koliko su duše u to uložili. Nisam smela da ih razočaram… Morala sam da pobedim. Shvatila sam da je najveća nagrada to što imate takvu podršku kakvu sam ja doživela u tom trenutku, jednostavno sam morala da budem najbolja tog dana! Čini mi se da mnogi smatraju kako dobijam šta god da poželim i da me nije moguće ganuti i zadiviti, ali to nije istina.

Sećam se trenutka kada sam, rekla bih, bila potpuno srećna. To nije bilo baš tako davno, pre jedno 2-3 meseca, u maju. Igralo se Otvoreno prvenstvo Italije na kojem sam pobedila u meču u prvom krugu u par setova. To je bio treći turnir nakon mog povratka u svet sporta, sa svakim novim mečem samopouzdanje bi mi raslo, sve više i više. Sve se odvijalo brzo poput vihora i bila sam srećna što imam mogućnost da najzad izađem na teren. Radila sam kao navijena, toliko me je to činilo srećnom! I takmičenja u Rimu su me ispunjavala radošću.

Drugi meč trebalo je da se održi kasnije, zato me je dočekalo prelepo jutro. Iz hotela se pružao neopisiv pogled, činilo se da je Vatikan, Koloseum, sve to nadohvat ruke, samo da je ispružite… Možda i preterujem, ali taj trenutak mi se činio čarobnim! Bila sam srećna što sam tamo, što sam dospela u drugi krug, uz to mi je misao o wildcard bila, itekako, prijatna.

Srećnog kraja nije bilo, meč sam izgubila zbog povrede i nije mi preostalo ništa drugo nego da se spakujem i odem. Morala sam da odustanem od «Rolan Garosa», a nakon toga i od «Vimbldona». Dočekali su me aparat za MRT i lečenje, potpuno sam klonula duhom. Nisam imala snage, ruke me nisu slušale, sreća koja mi se činila tako bliskom, iznenada mi je okrenula leđa.

Kao da me je neko svom silinom vratio nekoliko koraka unazad!

Bilo mi je teško! Nije me tada brinula fizička bol. Bol koju sam ose’ala bila je mnogo dublja!
Shvatila sam da malo šta od nas zavisi, spoznala sam da mnogo toga zavisi od okolnosti i sreće. U nepredvidivosti života sam pronašla posebnu draž. Znate li šta sam shvatila? Bilo mi je lepo u mom komforu, ali blažena nelagodnost saznanja da vam se svakog trenutka čitav život može preokrenuti naglavačke, mi je kudikamo draža.

Tenis me je, poput neprobojnog zida, razdvajao od realnog, stvarnog života, on je okrutna ali nadasve valjana životna škola. Pružio mi je toliko toga! Zavolela sam ga, a on je zavoleo mene. Jedno, bez drugog. ne ide!
Poslednjih par godina nije bilo lako, ali moja strast prema njemu nije splasla, već se raspirila. Trenutno mi je u planu američka ‘hardkor’ deonica. Učestvovaću u Stenfordu i Torontu, probaću da dam sve od sebe. I nek bude šta je suđeno: živi bili, pa videli.

Život je turbulentan!

Ako vas zadesi mračan period, uslediće svetao.
Sigurna sam u to!

Ne možete znati ništa unapred. Ali u jednu stvar sam potpuno sigurna, za mene tenis nije samo igra, već nešto veće, toliko mi je nedostajao…